Селаковић: Чему нас учи Сретење

Национални празници на симболичком нивоу описују карактер једног народа. У том смислу је наш Дан државности вишеструко важан и наративан празник. На Сретење су 1804. године наши преци учинили одлучујући корак у правцу збацивања турског јарма, а онда и 1835. на исти дан донели свој први Устав. За само три деценије, Србија је од пограничне провинције Отоманског царства постала фактички самостална држава, и то држава на најмодернијим и најнапреднијим уставно-правним основама. Тешко је данас, када нам је наша државност подразумевана тековина, да схватимо како су се наши преци вековима осећали без државе и да појмимо снагу њихове чежње за слободом и самосталношћу. Макар на овај велики празник, присећајући се свих оних који су своје животе положили за Србију, морамо да се сетимо да бројем мали, али делима велики народи, попут нашег, своју слободу и самосталност непрестано морају да потврђују и да се за њих свакога дана боре.

Национално питање

Сретење у фокус ставља и наше централно национално питање, а то је питање Kосова и Метохије. Ако покушамо да реконструишемо шта је могло бити етичко тежиште устаничког покрета 1804. године, једини могућ одговор је да је то сећање на нашу средњовековну државност и Kосовску битку као преломни тренутак наше историје. Нововековна идеја српске државности је, осим што је заснована на осећању да Србима припада равноправно место међу нацијама тога времена, била утемељена и на богатом систему вредности који је вековима неговала Српска православна црква, али и народна култура. Нису се Kарађорђеви устаници дигли на устанак против једне империје верујући само у своје ратничке вештине и снагу свог оружја - њихова џебана била је пре свега морална. Снагом и вером у победу напајали су се са косовског извора, решени да обнове оно што је на Kосову изгубљено. Захваљујући својој цркви и својој историји, колико год она поетизована била и заоденута у рухо легенде, Срби су били кадри да ударе темеље своје нове државе зато што су имали на чему да граде. Стога је и данас важно да гледајући у будућност, у оно што желимо да постанемо, ни тренутка из вида не изгубимо своју прошлост, јер немамо ни бољих ни чвршћих темеља од прадедовских.

Слободољубље

Српска револуција је, да употребим Ранкеов термин, у ширем смислу период у којем су Срби прошли велики историјски, иако не дуготрајан, пут од почетка националног ослобођења до политичке и уставно-правне консолидације државе. Зато овај празник у себи преплиће два велика српска национална принципа, а то су слободољубље и тежња ка праву и правди. Те вредности наш народ континуирано баштини у последња два века.

Такође, и у кључним личностима тога времена, Kарађорђу и Милошу Обреновићу, персонификоване су две државотворне концепције. Прва је борбеност и спремност да се за државу бије оружјем, а друга је отелотворена у Милошу, политичко-дипломатска. Оба та принципа су се смењивала кроз наредна два века наше историје, а претезао је онај за који су нас опредељивале околности и државничко расуђивање. И један и други принцип су легитимне државотворне опције, али данас, после низа великих националних погибија и страдања у борби за државу, баштинимо, пре свега, овај Милошев принцип, јер Србија за своје место у Европи и свету у ова времена мора да се бори мудрошћу, стрпљењем и стратешким планирањем.

Светионик Србима

Важно је да нагласим да Дан државности није само српски празник. Јесте револуција с почетка 19. века била српска, али је држава која је настала припадала свима онима који су за њу били спремни и вољни да се боре и да је граде. Погледајмо само Сретењски устав, који је у себи сабрао најнапредније политичке и правне идеје тога времена. У одредбама којима су регулисана људска права у том уставу било је толико тога напредног и модерног, да се чини као да су преписане из француске Декларације о правима човека и грађанина. Kосмополитски и грађански дух Сретењског устава до данас су саставни део нашег не само правног система већ и националног бића. Србија је истовремено и национална држава, светионик Србима где год да они живе, али и успешна и напредна грађанска држава, у којој свако, без обзира на нацију и веру, може да гради свој дом и равноправно трага за срећом.

На крају, подсетио бих да Сретењски устав конституише и српску заставу и грб, јер уставотворци су били свесни да без тих обележја нема ни државе. Зато бих волео да се међу нашим грађанима устали обичај да на овај велики дан, када имамо вишеструке разлоге да будемо поносни, истичу српске тробојке. Србија није поклоњена, за њу су се наши преци борили и гинули, и данас на њу морамо да будемо поносни, да је волимо и да се за њу боримо снагом воље, оданошћу и истрајношћу достојном наших великих предака, свесни да тиме градимо кућу за нашу децу.