Историјат српске дипломатије и Министарства спољних послова

Зачеци српске дипломатије јављају се у средњевековној, немањићкој Србији крајем 12. и током 13. века. Већ је велики жупан Стефан Немања, оснивач династије Немањић, и утемељивач средњевековне српске државе показао дипломатске вештине када је 1188. године послао свог изасланика у Нирнберг, престоницу Светог римског царства код немачког цара Фридриха I Барбаросе, с којим се и сусрео годину дана каснија у Нишу. Иначе, ово изасланство се сматра првом српском дипломатском мисијом. Када је између завађених Немањих синова, Стефана и Вукана избио сукоб око престола, као мировни посредник умешао се њихов брат Сава који се одрекао престола и чинио све да измири завађену браћу. Његови миротворни и дипломатски напори сврстали су га у претечу путујуће“ или шатл дипломатије. Када се Вукан повукао са престола 1204. године његов брат Стефан је постао једини владар који је показао велике државничке и дипломатске врлине. Крунисан је 1217. године у манастиру Жичи претходно добивши краљевску круну од римског папе Хонорија III. Тај чин је означио међународно признање Србије. Већ 1219. године његов брат Сава је од никејског цара Теодора I Ласкариса и цариградског патријарха Манојла I издејствовао аутокефалност Српске православне цркве која је подигнута на ранг архиепископије, а он постао први српски архиепископ. Одлика готово свих владара из династије Немањића посебно Стефана Првовенчаног је била да су вешто успевали да воде спољну политику земље лавирајући између Запада и Истока односно између римског папе, Угарске, Византије, Бугарске.

Велики успон српска средњевековна држава доживела је за време владавине краља Стефана Милутина који је проширио границе Србије према југу, а држава је доживела велики привредни и културни развој. Ипак, највећи развој Србија је средњем веку доживела за време владавине Стефана Уроша IV Душана, краља, а од 1346 године и цара Срба и Грка. Између осталих проширио је границе Србије ка југозападу и југу, извршио кодификацију права (Душанов законик 1349, допуњен 1354), и Жичко-пећку архиепископију подигао на степен Пећке/Српске патријаршије. Међутим, након његове смрти и током владавине његових наследника српска држава почиње да слаби, а све већу моћ добијају обласни господари који су почели да склапају савезе и уговоре не само између себе већ и са страним државама. После Косовске битке 1389. године и продора Турака на Балкан, локални српски господари и властела почињу да траже ослонац на суседне државе улазећи с њима у вазалске односе (Османско царство, Млетачка Република). За време владавине деспота Стефана Лазаревића, Србија је с једне стране признавала турску власт и постала вазална земља Османског царства, али је такође признавала и угарску власт, односно налазила се у двоструком вазалном односу. Током  његове владавине дошло је до поновног повезивања територија некадашњих обласних господара, а земља је доживела и привредни напредак. Његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић увео је праксу пријема странаца у државну службу, а нарочито Дубровчана односно њихове властеле који су између осталог вршили дужност дипломатских изасланика (поклисара), с обзиром да је управо Дубровачка Република имала изузетно добро организовану дипломатску (поклисарску) службу. Међутим, током његове владавине положај Деспотовине је поново почео да слаби и она је 1459. године пала под турску власт што је формално означио крај њене независности и српске државности у целини.

Један од видова српске дипломатије средњег века је био и склапање политичких бракова са најмоћнијим владарским породицама тадашње Европе (Стефан Првовенчани са Евдокијом Анђелином Комнин и Анон Дандоло; Стефан Владислав и Белосава Асенина, Стефан Урош и Јелена Анжујска, Стефан Драгутин и Каталина Арпад, Стефан Урош II Милутин и Симонида Палеолог, Стефан Душан и Јелена Страцимир, Ђурађ Бранковић и Ирина Кантакузин) чиме се увршћивала политичка и фактичка моћ владарске династије и унапређивао спољнополитички положај државе.

Настанак модерне српске дипломатије нераскидиво је повезан са почетком Српске револуције 1804. године која је представљала један од најзначајнијих догађаја, али и процеса у балканској и европској историји прве половине 19. века. Била је то прва у низу националноослободилачких револуција балканских народа (Грчка револуција, устанци у Влашкој и Молдавији) на почетку 19. века. Њеним избијањем започета је нова фаза у решавању Источног питања током 19. века кога је одликовало буђење националноослободилачких покрета народа на Балканском полуострву, али и шире, као и процес националног уједињења и стварања националних држава.

Устанички циљеви у почетку су били усмерени на заустављање злочина дахија, и увођење реда и законитости у Београдском пашалуку. Међутим, временом, а посебно после пада Београда у руке устаника 1806. године, циљеви револуције добијају шири и амбициознији карактер. Од тада главни задатак постаје националноослободилачка борба против Османске царевине, стицање аутономије, али затим и обнова српске државности прекинуте падом Српске деспотовине 1459. године.

Већ током 1804. године јављају се зачеци српске дипломатске службе. По налогу вожда Карађорђа Петровића, послате су две дипломатске депутације (изасланства) у Петроград и у Земун са циљем да се од Русије и Хабзбуршке монархије, између осталог, издејствује дипломатска подршка за циљеве револуције. На спољњополитичком плану устаници су тих година све више почели да се ослањају на царску Русију која је 1807. године послала Константина Родофиникина у Србију. Био је то први страни представник у устаничкој Србији. На иницијативу Русије није прихваћен Ичков мир 1806. који је предвиђао давање Србима аутономије у оквиру Османског царства. Слична одредба о унутрашњој самоуправи за Србију налазила се и у осмој тачки Букурешког мира из 1812. године који је значајан по томе што је био први међународни уговор у коме се помињао статус Србије. Њиме се фактички интернационализовало српско питање.

У првој фази Српске револуције, то јест током Првог српског устанка српску дипломатију практично је водио вожд Карађорђе иако је реорганизацијом Правитељствујушчег совјета из 1811. године предвиђено формирање попечитељстава (министарстава), између осталих и попечитељство иностраних дела. За првог српског попечитеља иностраних дела постављен је војвода Миленко Стојковић.

Велики развој српске дипломатије почиње од 1815. године односно почетком друге фазе Српске револуције (Други српски устанак), када је кнез Милош Обреновић прибегао дипломатским вештинама и преговорима са османским властима као ефикасном механизму за остваривање српских националних и државних циљева. Већ током 1815. године кнез Милош је послао свог првог дипломатског агента у Цариград, а до 1838. године у престоници Османског царства је боравило девет депутација (август 1815, септембар 1815, јул 1816, две депутације 1820, март 1827, фебруар 1833, 1835, и април 1838) које су са османским властима преговарале о српским националним захтевима. Резултат те упорне дипломатске борбе крунисан је давањем аутономије, односно унутрашње самоуправе Србији од стране Османске царевине. Кроз три хатишерифа (свечане повеље турског султана) из 1829. 1830 и 1830. године османске власти су  прихватиле да изврше своје обавезе о давању унутрашње самоуправе Србији, које су претходно прописане у осмој тачки Букурешког мира из 1812, петој тачки Акерманске конвенције из 1826, и шестој тачки Једренског мира из 1829. године. Хатишерифима је Србија добила националну то јест унутрашњу самоуправу која је између осталих подразумевала право законодавне власти, наследност кнежевске титуле за Милоша Обреновића, паушално утврђивање годишњег данка (трибут), слободу вероисповести, право отварања школа, болница, штампарија, независност судства, повратак шест отргнутих нахија, укидање феудализма. С правом се може рећи да је кнез Милош због своје дипломатске виртуозности постао први успешни српски дипломата.

Већ почетком Другог српског устанка кнез Милош је формирао Народну канцеларију чији је делокруг рада временом проширен и на послове спољне политике. У оквиру канцеларије 1826. године основано је посебно, инострано одељење које је имало  ингеренције у сфери спољних послова, који су у целости одвојени од осталих надлежности. На челу овог одељења чије је седиште било у Крагујевцу налазио се Димитрије Давидовић, један од најученијих Срба, и први секретар кнеза Милоша Обреновића. Иначе, Давидовић је током 1834. и 1835. обављао и дужност попечитеља иностраних дела. Фактички, он је био први министар иностраних дела, с обзиром на то да Миленко Стојковић, први постављени попечитељ за спољне послове ту дужност није прихватио, а да се Миљко Радоњић на челу попечитељства задржао веома кратко.

После стицања аутономије у Србију почињу да пристижу и први европски дипломатски представници који су имали ранг конзула. То је био важан корак у успостављању пуних дипломатских односа са најутицајнијим европским силама 19. века. Хабзбуршка монархија је свог првог конзула Антуна Михановића послала у Кнежевину Србију 1836. године, Велика Британија је упутила у Србију 1837. пуковника Лојда Хоџеса, а Русија је 1838. за свог првог конзула у Србији поставила Герасима Вашченка. Шеф француске конзуларне агенције у Србији од 1839. године је био Франсоа Дикло. Ови конзулати су временом прерасли у генералне конзулате, које су наредних година и деценија отвориле и Италија, Француска, Пруска, и Грчка, док је Румунија била представљена у статусу конзуларне агенције. Долазак европских дипломата у Србију допринео је увођењу неких нових обичаја, церемонијала и протокола који су до тада били непознати. Један од нових обичаја је било приређивање свечаних ручкова, вечера и балова.

Србија је свог првог дипломатског агента послала у Цариград још на почетку Другог српског устанка. Међутим, тек је Турски устав из 1838. године званично дозвољавао српским властима да на Порти именује свог дипломатског представника – агента (капућехаја). Био је то Јован Антић, дипломата који је у Цариград одлазио и раније као члан српских депутација. Српски кнез који је увиђао велики значај дипломатије такође, је 1816. године делегирао свог дипломатског агента у Влашку односно у Букурешт. Био  је то Михаило Герман, човек од  великог поверења српског кнеза. И ово представништво су турске власти озваничиле тек ферманом из новембра 1835. године. Из тог времена потиче и пракса да се дипломатски извештаји који су долазили из Цариграда и Букурешта шифрују.

Прву велику реформу попечитељство иностраних дела је доживело 1834. године када се у његовој надлежности привремено нашао и ресор просвете (просвештенија). Након доношења Сретењског устава 1835. објављен је Указ о организацији државног Совјета у коме су прецизиране уставне одредбе по којима су попечитељства, између осталих и оно за инострана дела, представљала одељења државног Совјета. Указом су прецизиране и  надлежности попечитеља иностраних дела који је једини од свих шест попечитеља имао директан контакт са кнезом, а попечитељство иностраних дела спојено са Кабинетом кнеза.

Следећи важан корак ка устројству модерног и професионалног министарства иностраних дела наступио је 28. маја 1839. године када је донет Указ о устројству Кнежеве канцеларије са задатком између осталог и спровођења спољне политике Кнежевине Србије, односно управљање односима између Срба и иностраних власти. Шеф кнежевске канцеларије је био и кнежев представник и истовремено попечитељ иностраних дела. На челу ове новосноване канцеларије која је бројала тринаест чиновника налазио се Аврам Петронијевић, један од најзнаменитијих вођа уставобранитељског режима у Кнежевини Србији и лични секретар кнеза Милоша. Делокруг рада попечитељства иностраних дела на основу Указа из 1839. био је далеко мањи у односу на обавезе које су попељитељству прописане Указом из 1835.

За време владавине уставобранитеља Кнежева канцеларија је претрпела измене и Указом од 7. новембра 1850. године подељена је на административно, правосудно и инострано одељење на чијем челу су се налазили начелници. У уставобранитељској ери ингеренције попечитељства иностраних дела често су се преплитале са задацима осталих попечитељстава што најбоље потврђује пример са израдом Начертанија, националног и државног програма спољне политике Србије кога је 1844. године израдио Илија Гарашанин, попечитељ унутрашњих дела. Крајем 1858. Кнежева канцеларија је доживела још једну реорганизацију и тада је подељена на административно и инострано одељење. Коначно, изменама из 1860. године Кнежева канцеларија је подељена на две канцеларије: канцеларију кнежевог представника и канцеларију иностраних дела.

Реформом из марта 1862. године, односно Устројенијем Централне државне управе у Књажевству Србији попечитељства су постала министарства и добила прецизнија овлашћења у односу на ранија попечитељства. Новоформирано министарство иностраних дела се конституисало на модерним принципима. Његови задаци између осталог тицали су се одржавања односа са другим земљама, вођења преговора и бризи о прецизном извршењу уговора, састављању уговора, конвенција и других врста споразума, заштити политичких, економских и трговинских интереса земље у иностранству, пружању помоћи својим грађанима изван земље, именовању дипломатских и конзуларних агената у иностранству. Уведен је и дипломатски церемонијал. Фебруара 1868. усвојен је и посебан Закон о чиновницима Министарства иностраних дела којим су укинута ранија звања (протоколист, регистратор, архивар, експедитор) и уведена нова (секретар III класе, писар I, II и III класе). За време прве владавине кнеза Милоша, Кнежева канцерација и попечитељство иностраних дела налазили су се у згради „Малог конака“ (на месту данашњег Старог двора), а за време владавине кнеза Михаила Обреновића седиште Министарства иностраних дела премештено је у зграду која се налазила на месту где је сада зграда Новог двора. Најзначајнији попечитељи односно министри иностраних дела до стицања независности Србије 1878. године били су Димитрије Давидовић, Аврам Петронијевић, Димитрије Матић, Алекса Симић, Илија Гарашанин, Цветко Рајевић, Радивоје Милојковић, Милан Петронијевић, Милан Богићевић, Јован Ристић, Филип Христић, Јован Мариновић, Милан Пироћанац.

Добијањем аутономије 1829 –1833. године остварен је тек један део циљева Српске револуције. Требало је да прође још тридесет четири године да би Србија повратила своју давно изгубљену државност. Коначно, на Берлинском конгресу 1878. стекла је потпуну независност, добила међународно признање, и остварила територијална проширења (Пиротски, Врањски, Нишки и Топлички округ). Стицањем независности и међународним признањем стекли су се услови за интензивнији развој српске дипломатске службе и министарства иностраних дела. Законом о дипломатским заступништвима и конзулатима српским у иностранству из 1879. године, а у складу са чињеницом да је на Берлинском конгресу Србија постала независна и међународно призната држава, сва њена дипломатска представништва у иностранству су подигнута из ранга конзулата у ранг посланства.

Поред посланстава у Букурешту, Цариграду и Бечу закон из 1879. године је  допуштао могућност отварања посланства и у Паризу (1879), Петрограду (1879), Софији (1879), Берлину (1881), Риму (1881), Атини (1882), Лондону (1880), Цетињу (1897). Први српски изванредни посланици и опуномоћени министри били су: Милан Петронијевић у Букурешту и Берлину, Филип Христић у Цариграду и Коста Цукић у Бечу, док је дужност првог српског посланика у Петрограду обављао Милосав Протић, у Софији и Атини је то био Сава Грујић, у Паризу Јован Мариновић, Филип Христић у Риму и Лондону, и на Цетињу Александар Машин.

Убрзо после завршетка Берлинског конгреса велике европске силе су почеле да шаљу своје највише дипломатске представнике у Србију. Француска је свог првог изванредног посланика и опуномоћеног министра послала у Београд 1879. Био је то Жил Алекси ди Мишел. Први изванредни посланик Аустроугарске у Србији Рудолф Кевенхилер постављен је 1881. године. Дипломатски односи Србије и САД успостављени су 15. јула 1882. именовањем Јуџина Скајлера за министра резидента и генералног конзула, док је први изванредни посланик и опуномоћени министар САД у Србији 29. јуна 1894. године постао Александар Ебен. Немачка је 1886. године за свог посланика у Београду одредила Хиполита фон Бреј Стајнбурга који је пре тога био министар резидент. Први посланик Велике Британије у Србији такође од 1886. године је био Џорџ Виндхем, дотадашњи министар резидент. Русија је за свог првог изванредног посланика и опуномоћеног министра у Србији именовала 1890. године Александра Персијанија који се од 1878. године налазио у Београду на дужности генералног конзула.
Закон из 1879. године је по први пут увео у примену термин конзуларна служба коју су имале само независне државе. Конзули су се делили на каријерне и почасне. Први каријерни конзулат Србија је отворила у Будимпешти 1882. под називом Генерални конзулат. Овим законом Србија је почела да гради основе своје модерне дипломатије. Јула 1882. године донета су и Правила конзулске службе у којима су се детаљно прецизирала упутства за вршење конзуларних послова, али и регулисале опште дужности конзула.

Једна од најзначајнијих етапа у развоју министарства спољних послова Србије наступила је 1886. године када је донет први Закон о устројству министарства иностраних дела, дипломатских заступништава и конзулата Србије у иностранству који је детаљно прописивао задатке и организацију рада министарства и био је на снази све до проглашења Краљевине СХС 1918. године. Овим законом између осталог предвиђало се формирање веома важног Политичког одељења, али и увођење Административног одељења, на чијем челу су се налазили начелници министарства. Политичко одељење које се између осталог бавило поверљивим пословима делило се на два одсека: политички и за штампу (Пресбиро). Закон је предвиђао постојање три дипломатска ранга: извандредни посланик и опуномоћени министар, министар резидент и отправник послова.

Српска дипломатија и њено министарство иностраних дела су 1889. године доживели још једну веома важну реорганизацију када је формирано и Политичко-просветно одељење (Поверљива пропаганда) са задатком организације пропаганде и поверљивог рада међу сународницима ван граница Краљевине Србије. Под надлежношћи овог одељења налазили су се сви српски конзулати на територији Османског царства. И док су ранијих година носиоци пропаганде били појединци, а од 1868. године и чланови Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини (Матија Бан, Нићифор Дучић, Милош Милојевић) односно чланови Одељења за српске школе и цркве ван Србије формираног 1887. године у оквиру  Министарству просвете и црквених дела Србије, формирањем Политичко – просветног одељења при министарству иностраних дела, национална пропаганда је подигнута на виши ниво и добила је опште државни значај. Први начелник одељења је био истакнути српски географ Владимир Карић, а после њега ту дужност је обављао Бранислав Нушић. Најзначајнију улогу у национално просветном раду министарства иностраних дела и његовог ПП одељења имао је угледни српски научник, дипломата, политичар Стојан Новаковић, чијом је умешношћу и огромним залагањем Србија од османских власти успела да издејствује отварање својих конзулата у Скопљу и Солуну 1887. године и у Битољу и Приштини 1889. године. При Политичко – просветном одељењу министарства иностраних дела 1890. године формирано је једно посебно саветодано тело под називом Просветни одбор у коме су се налазили угледни српски научници (Нићифор Дучић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, Љуба Јовановић, Љубомир Ковачевић, Панта Срећковић). Овај одбор се бавио питањем Македоније и Старе Србије.

Бурне унутрашње политичке прилике у Србији почетком 20. века праћене сменом династија као и турбулентна спољнополитичка ситуација на Балкану и у Европи оставили су траг и на рад српског министарства иностраних дела. Спољнополитички напори Краљевине Србије и њеног министарства иностраних дела првих година 20. века били су усмерени између осталог и на заштиту права српског народа у Старој Србији, али и на дипломатске активности како би се европске силе и јавно мњење упознало са трусном ситуацијом на тим просторима. Немири у Македонији 1903. године, Царински рат 1906–1911, Анексиона криза 1908, Балкански ратови 1912–1913. године и догађаји уочи и на почетку Првог светског рата били су посебно осетљив тест за деловање српске дипломатије која је у тим кризним и ратним ситуацијама показала своје најбоље карактеристике. Зато се период између 1903. и 1914. године с правом назива златним добом српске дипломатије.

У периоду након Мајског преврата 1903. године било је неколико покушаја да се измени Закон о Министарству иностраних дела из 1886. године. Међутим, тек 1911. године је дошло до реорганизације министарства иностраних дела, иако измена Закона није никада потврђена у Народној скупштини. Тада је министарство подељено на пет одељења: политичко, просветно, административно, благајничко и Пресбиро који је у бурним временима која су уследила имао посебну важност. Темеље Пресбира као посебне организационе јединице министарства иностраних дела поставили су након завршетка Берлинског конгреса књижевник Матија Бан, начелник у министартву, и Карло Бетан, Швајцарац који је био секретар у министарству задужен за страну кореспонденцију. Пресбиро је као посебан одсек министарства иностраних дела основан 1885. године и његов први шеф постао је Тодор Стефановић Виловски, књижевник. После одласка српске владе у избеглиштво на острво Крф 1916. године обновљен је и рад министарства иностраних дела које је поред постојеће организационе поделе добило још један сектор –Југословенски одсек, на чијем челу се налазио Љубомир Нешић, секретар министарства. Формирање овог органа је било у складу са Нишком декларацијом и политиком српске владе из 1914. године која је за свој ратни програм истакла ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.

Од стицања независности до завршетка Првог светског рата на челу министарства иностраних дела Србије налазиле су се најугледније и најталентованије српске дипломате, државници, политичари, научници попут Јована Ристића, Драгутина Франасовића, Саве Грујића, др Владана Ђорђевића, Стојана Новаковића, Чедомиља Мијатовића, Милутина Гарашанина, Николе Пашића, Михаила Вујића, Јована Авакумовића, Љубомира Каљевића, Андре Николића, Симе Лозанића, Милована Миловановића, Јована Жујовића, Јована Јовановића Пижона, Михаила Гавриловића, Стојана Протића. Овој плејади треба додати и најистакнутије српске научнике, књижевнике, новинаре који су се налазили на дужностима српских конзула у Османском царству попут Бранислава Нушића, Димитрија Бодија, Милојка В. Веселиновића, Војислава Илића, Владимира Карића, Светислава Симића, Светолика Јакшића, Милана Ракића, Јована Дучића.  
Настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године престало је да постоји министарство иностраних дела Краљевине Србије, али њена организациона структура и професионалне дипломате постале су окосница новоформираног министарства иностраних дела Краљевине Југославије. Почетком маја 1919. године донета је Уредба о организацији министарства иностраних дела, дипломатских заступништава и конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у иностранству, којом су престала да важе сва законодавно правна регулатива о организацији министарства иностраних дела Србије. Новоосновано југословенско министарство иностраних дела чинило је шест одељења (политичко, административно, конзуларно – трговачко, рачуноводство, главна архива, Пресбиро). Уведено је ново звање: помоћник министра којим је замењен дотадашњи назив начелника министарства.

Дипломатија Краљевине Југославије дала је важан допринос у иницирању и формирању међународних организација (Друштво народа), и неколико регионалних и европских савеза Мала Антанта (Југославија, Чехословачка, Румунија), Балкански пакт (Југославија, Румунија, Грчка, Турска). Краљевина Југославија је била у два наврата нестални члан Савета Лиге народа (1929–1932, и 1938–1939), а као знак признања што је била један од оснивача Лиге народа, Момчило Нинчић је биран за председника седмог заседања Скупштине Друштва народа 1926. године.

После др Анте Трумбића, првог министра иностраних дела Краљевине СХС, на челу дипломатије прве југословенске државе налазили су се угледне српске дипломате, политичари и професори Универзитета попут др Мирослава Спалајковића, др Миленка Веснића, Николе Пашића, др Момчила Нинчића, др Нинка Перића, Милоша Трифуновића, др Војислава Маринковића, Богољуба Јевтића, др Милана Стојадиновића, Александра Цинцар Марковића, професора Слободана Јовановића, Милана Грола, др Божидара Пурића. У овом периоду у југословенској дипломатији службовала су и нека од најистакнутијих имена српске науке и културе попут новинара Милана Јовановића Стојимировића, правника Луја Бакотића, професора Ђорђа Ђурића, музиколога Петра Бингулца, преводиоца Војислава Јовановића Марамбоа,  правника Илије Шуменковића, писца Иве Андрића.

После завршетка Другог светског рата и настанка социјалистичке Југославије формира се ново министарство иностраних послова у коме су се на почетку налазили и српски дипломатски кадрови још из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије попут Станоја Симића, Саве Косановића, Павла Бељанског, али и угледни културни прегаоци попут надреалистичког књижевника Марка Ристића. Југославија је у том периоду била један од оснивача Организације уједињених нација (ОУН) 1945. године, Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) 1975. године, а била је члан и регионалне организације Балкански савез 1954 (Југославија, Турска, Грчка).

Окосницу дипломатије друге југословенске државе чинила је политика несврстаности што је било у складу са државном концепцијом, али истовремено и одржавање добрих односа како са САД тако и са СССР. Југославија је као један од оснивача Покрета несврстаних била домаћин две конференције ове организације (прва конференција 1961, девета конференција 1989), док је Србија 2011. године била домаћин конференције несврстаних земаља поводом обележавања педесетегодишњице оснивања тог покрета. Назив Министарства у социјалистичком периоду постојања Југославије мењао се у неколико наврата (министарство иностраних послова, министарство спољних послова, савезни секретаријат за иностране послове). Шефови југословенске дипломатије из Србије од 1945. до 1990. године били су Станоје Симић, Коча Поповић, Марко Никезић, Мирко Тепавац, Милош Минић.

Сецесија четири бивше југословенске републике почетком деведесетих година 20. века наметнула је обнову српске дипломатије и поновно формирање министарства иностраних послова Србије. Седамдесет другим чланом Устава Србије из 1990. године предвиђало се да Србија уређује и обезбеђује свој међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама. Пред српском дипломатијом се тих година нашао тежак задатак да у условима грађанског рата који је вођен у суседним југословенским републикама организује своју дипломатску службу и ублажи негативне последице пропаганде која се водила против ње. Иако је 1991. године Министарство било формирано на републичком нивоу, а у периоду 1993–1994. године су постојала два Министарства (Србије и Југославије), од 19. фебруара 1994. године рад је наставило само Министарство спољних послова СР Југославије.

Посебно тежак изазов српска и југословенска дипломатија су имале 1999. године за време НАТО агресије на СРЈ. У тим бурним годинама Министарство су водиле каријерне дипломате Бранко Микашиновић, Илија Ђукић, Владислав Јовановић, Милан Милутиновић и Живадин Јовановић. На челу министарства спољних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године налазили су се Горан Свилановић и Вук Драшковић, а када је 2006. године Државна заједница Србија и Црна Гора престала да постоји, Србија је поново формирала своје Министарство спољних послова. Од тада до данас министри спољних послова Србије били су Вук Драшковић, Вук Јеремић, Иван Мркић, Ивица Дачић и од 2020. године Никола Селаковић.

Проф. др Александар Растовић
научни саветник

 

Од октобра 2022. године до маја 2024. године функцију министар спољних послова Републике Србије поново је обвављао Ивица Дачић (претходно се на овој функцији налазио од 2014. до 2020. године.).

 

2. маја 2024. године на функцију министра спољних послова ступио је Марко Ђурић.