Ауторски текст в.д. помоћника министра за билатералну сарадњу Владимира Марића за Политику
Не знам да ли је случајно то што поменути има сад већ колумну у новинама које из неког разлога све чешће прећуткују или само на маргинама пропрате билатералне посете и друге за нашу земљу важне спољнополитичке догађаје. Ваљда су Јеремићева снатрења интересантнија листу „Политика“ од тамо неких билатералних односа. Али и Јеремићу и онима који му дају на значају морам да саопштим тужну истину да дипломатија није гламурозна, да у њој остварење за своје амбиције не треба да траже самопрокламовани принчеви и принцезе, већ вредни радници спремни да изгарају у борби за интересе Србије.
Било како било, Јеремићев текст са наднасловом „Полемика“ (иако није јасно са ким он то полемише) је још један огорчени приватни обрачун аутора са институцијом у којој радим и заслужује адекватан одговор, попут онога који сам му недавно дао, а који је он окарактерисао као „увредљиво писмо“, иако у њему нема ничег увредљивог осим истине, са којом се Јеремић очигледно нерадо суочава. А истина Јеремића боли. Вређа га када му неко скрене пажњу на чињеницу да је ирелевантан. У то он напросто не може да поверује, јер је и даље окружен групом чанколиза који му свакодневно говоре да је најбољи и најпаметнији, и самоме себи очигледно изгледа већи и важнији на задњем седишту службеног аутомобила, уроњен у дим скупих томпуса и миомирисна испарења племенитих пића. Министар Селаковић верујем нема ни времена ни воље да се бави Јеремићевим свакидашњим јадиковкама, иако му се овај упорно обраћа са жељом да буде примећен.
И сам Јеремићу одговарам нерадо, као издавачу једног спољнополитичког магазина и љубитељу међународних односа, а не као дипломати - јер он никада није био истински дипломата. Дипломатија подразумева служење сопственој држави, а не служење сопственој амбицији. За Јеремића је, истина, боравак у Министарству спољних послова био мудар и лукративан каријерни корак, јер се на тај начин пробио до позиције у Уједињеним нацијама, али он ни тада а ни сада није био способан да служи ичему осим свом благоутробију, амбицијама и самообмањивањима. Дипломатија подразумева способност да мудро говорите много онда када немате да кажете ништа, и да не казујете много онда када имате много тога да кажете. Ту врсту самоконтроле и дисциплине Јеремић никада није имао, а нема је ни данас јер би од српске дипломатије да прави ријалити-шоу.
У српској политици и дипломатији више нема места за оне који су умислили да су привилеговани и да им, зато што су их ласкавци убедили да су посебни, припадају синекуре у српској дипломатско-конзуларној мрежи. Тога је можда било у време када се Јеремић успињао до звезда кроз Министарство спољних послова Србије, али та времена су прошла. И не поновила се! Јеремићу не одговарам прециозним дипломатским стилом, јер углађени стил његових напада на Министарство спољних послова крије између редова подлу и отровну намеру. Уосталом то није аутентичан Јеремићев стил – његов стил је онај из телефонског разговора са Миланом Роћеном у којем њих двојица „ј…ше мајку Србији и Црној Гори“ и из Викиликсових депеша. Боље је да Јеремић никога не позива на јавне дуеле о спољној политици Србије, јер би на видело морали да поново изађу костури из његове биографије, а боље је и за њега и за Србију да се тих срамота не присећамо.
А Јеремићева права намера је да код грађана, у време када нам предстоји све интензивнија борба за заштиту елементарних српских државних и националних интереса, подрије поверење у институције и створи утисак да је политика Србије ствар импровизације и да људи на одговорним позицијама не знају шта раде. Што наравно није тачно! Јеремић је, то му морам признати, знао шта ради, само што није радио за Србију.
Јеремић нема право да се било коме обраћа туторским тоном, јер он жели да нас поучи ономе што сви желимо да заборавимо као мрачну и срамотну страницу српске политичке и дипломатске историје. Србија се захваљујући Јеремићу и људима са којима је сарађивао и примао налоге у једном тренутку нашла на ивици амбиса, загледана у своју пропаст. Пропаст смо избегли само зато што смо се као држава и народ у последњем тренутку ослободили Јеремића и њему сличних. Надам се да ни грађани, а ни они који данас саучествују у прању Јеремићеве биографије, то неће заборавити.
Извор: Политика