Autorski tekst v.d. pomoćnika ministra za bilateralnu saradnju Vladimira Marića za Politiku

Ne znam da li je slučajno to što pomenuti ima sad već kolumnu u novinama koje iz nekog razloga sve češće prećutkuju ili samo na marginama proprate  bilateralne posete i druge za našu zemlju važne spoljnopolitičke događaje. Valjda su Jeremićeva snatrenja  interesantnija listu „Politika“ od tamo nekih bilateralnih odnosa. Ali i Jeremiću i onima koji mu daju na značaju moram da saopštim tužnu istinu da diplomatija nije glamurozna, da u njoj ostvarenje za svoje ambicije ne treba da traže samoproklamovani prinčevi i princeze, već vredni radnici spremni da izgaraju u borbi za interese Srbije. 

Bilo kako bilo, Jeremićev tekst sa nadnaslovom „Polemika“ (iako nije jasno sa kim on to polemiše) je još jedan ogorčeni privatni obračun autora sa institucijom u kojoj radim i zaslužuje adekvatan odgovor, poput onoga koji sam mu nedavno dao, a koji je on okarakterisao kao „uvredljivo pismo“, iako u njemu nema ničeg uvredljivog osim istine, sa kojom se Jeremić očigledno nerado suočava. A istina Jeremića boli. Vređa ga kada mu neko skrene pažnju na činjenicu da je irelevantan. U to on naprosto ne može da poveruje, jer je i dalje okružen grupom čankoliza koji mu svakodnevno govore da je najbolji i najpametniji, i samome sebi očigledno izgleda veći i važniji na zadnjem sedištu službenog automobila, uronjen u dim skupih tompusa i miomirisna isparenja plemenitih pića. Ministar Selaković verujem nema ni vremena ni volje da se bavi Jeremićevim svakidašnjim jadikovkama, iako mu se ovaj uporno obraća sa željom da bude primećen. 

I sam Jeremiću odgovaram nerado, kao izdavaču jednog spoljnopolitičkog magazina i ljubitelju međunarodnih odnosa, a ne kao diplomati - jer on nikada nije bio istinski diplomata. Diplomatija podrazumeva služenje sopstvenoj državi, a ne služenje sopstvenoj ambiciji. Za Jeremića je, istina, boravak u Ministarstvu spoljnih poslova bio mudar i lukrativan karijerni korak, jer se na taj način probio do pozicije u Ujedinjenim nacijama, ali on ni tada a ni sada nije bio sposoban da služi ičemu osim svom blagoutrobiju, ambicijama i samoobmanjivanjima. Diplomatija podrazumeva sposobnost da mudro govorite mnogo onda kada nemate da kažete ništa, i da ne kazujete mnogo onda kada imate mnogo toga da kažete. Tu vrstu samokontrole i discipline Jeremić nikada nije imao, a nema je ni danas jer bi od srpske diplomatije da pravi rijaliti-šou.    

U srpskoj politici i diplomatiji više nema mesta za one koji su umislili da su privilegovani i da im, zato što su ih laskavci ubedili da su posebni, pripadaju sinekure u srpskoj diplomatsko-konzularnoj mreži. Toga je možda bilo u vreme kada se Jeremić uspinjao do zvezda kroz Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, ali ta vremena su prošla. I ne ponovila se! Jeremiću ne odgovaram precioznim diplomatskim stilom, jer uglađeni stil njegovih napada na Ministarstvo spoljnih poslova krije između redova podlu i otrovnu nameru. Uostalom to nije autentičan Jeremićev stil – njegov stil je onaj iz telefonskog razgovora sa Milanom Roćenom u kojem njih dvojica „j…še majku Srbiji i Crnoj Gori“ i iz Vikiliksovih depeša. Bolje je da Jeremić nikoga ne poziva na javne duele o spoljnoj politici Srbije, jer bi na videlo morali da ponovo izađu kosturi iz njegove biografije, a bolje je i za njega i za Srbiju da se tih sramota ne prisećamo. 

A Jeremićeva prava namera je da kod građana, u vreme kada nam predstoji sve intenzivnija borba za zaštitu elementarnih srpskih državnih i nacionalnih interesa, podrije poverenje u institucije i stvori utisak da je politika Srbije stvar improvizacije i da ljudi na odgovornim pozicijama ne znaju šta rade. Što naravno nije tačno! Jeremić je, to mu moram priznati, znao šta radi, samo što nije radio za Srbiju.

Jeremić nema pravo da se bilo kome obraća tutorskim tonom, jer on želi da nas pouči onome što svi želimo da zaboravimo kao mračnu i sramotnu stranicu srpske političke i diplomatske istorije. Srbija se zahvaljujući Jeremiću i ljudima sa kojima je sarađivao i primao naloge u jednom trenutku našla na ivici ambisa, zagledana u svoju propast. Propast smo izbegli samo zato što smo se kao država i narod u poslednjem trenutku oslobodili Jeremića i njemu sličnih. Nadam se da ni građani, a ni oni koji danas saučestvuju u pranju Jeremićeve biografije, to neće zaboraviti.

Izvor: Politika