Обраћање министра Ђурића на седници Савета безбедности УН посвећеној раду УНМИК

Обраћање министра Ђурића преносимо у целости:
 

Госпођо председнице,

Уважени чланови Савета безбедности,

Специјални представниче генералног секретара, господине Дуе,

Шеснаестог септембра, у судници у Хагу, четворица људи који су некада имали огромну политичку и војну моћ у првом степену су проглашена кривим за ратне злочине. Њихова имена позната су овом Савету: Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими и Јакуп Краснићи.

Судије су их прогласиле одговорним за злочине који укључују произвољно лишавање слободе, мучење, сурово поступање и убиства. Пресуда се, између осталог, односи на 96 убијених људи. Деведесет шест људских живота. Деведесет шест прекинутих прича. И породице које већ више од четврт века носе терет тих губитака.

Али правда је морала да оде и корак даље. Оптужбе за злочине против човечности нису довеле до осуђујућих пресуда, док су многи, многи други злочини остали некажњени – од убиства српских жетелаца у Старом Грацком до убистава на Радоњићком језеру, као и прогона и масовног егзодуса Срба и других неалбанаца. Правда се не може сматрати задовољеном док толико жртава и даље чека одговоре.

Ратови и оружани сукоби никада нису црно-бели. То су сложене, вишеслојне трагедије у којима се страдање не може свести на један наратив о жртвама и починиоцима. Морамо имати храбрости да се суочимо са целокупном истином: и Срби и Албанци су били жртве. Били су прогоњени, отимани, убијани и протеривани из својих домова на Косову и Метохији. Срби, као православни хришћани, гледали су и како се нападају и уништавају њихове цркве, манастири и светиње. Њихово страдање не може се избрисати из историје само зато што се не уклапа у нечији погодан политички наратив.

За породице жртава, 16. септембар није био само још један датум у судском поступку. Био је то тренутак када њихово страдање више није могло да се игнорише.

А шта се потом догодило?

Уместо позива на преиспитивање, неке од најистакнутијих политичких личности у Приштини и Тирани реаговале су нападима на пресуду и величањем оних који су осуђени. Аљбин Курти је назвао пресуде „неприхватљивом неправдом“. Председник Албаније Бајрам Бегај изјавио је да ништа не може укаљати ОВК и поновио је слоган „Слобода има име“.

Али, госпођо председнице, и жртве су имале имена.

Оне нису биле фуснота у туђем националном наративу. Нису биле непријатност чију одговорност треба избећи. Била су то људска бића, Срби, Албанци и други, чија су права и животи били важни.

Дозволите ми да ово јасно кажем без икакве двосмислености. Пресудом се утврђује индивидуална одговорност. Њоме се албански народ не проглашава колективно кривим. И албанске породице су страдале од злочина које су починили различити актери, укључујући тзв. ОВК. Али постоји огромна разлика између одбране права на правично суђење и рећи читавом друштву да суд нема право да његове наводне хероје прогласи кривим.

Ако прихватимо такву логику, ми кажемо да правда важи само за немоћне.

А онда је уследио још један догађај. Неколико седмица након изрицања пресуда, Парламент у Приштини је усвојио измене којима настоји да ограничи мандат Специјализованих већа Косова. И сама Европска унија саопштила је да су те измене у супротности са међународним обавезама Приштине и позвала је на поштовање независности суда и заштиту сведока.

Размислите какву поруку то шаље. Најпре суд донесе одлуку. Потом политички лидери осуде његове закључке. А затим политичари покушају да промене правила по којима тај суд поступа.

Како у таквим околностима сведок, који је сведочећи угрозио безбедност своје породице, може имати поверења у правду?

Одговорност сада лежи на онима који су основали и подржали ову институцију. Они морају да обезбеде да злочини почињени над Србима и другим жртвама не буду поново гурнути под тепих, да сведоци буду заштићени и да политичко мешање из Приштине не омета остваривање правде.

Став Србије остаје јасан: правда за жртве никада не сме никада да буде жртвована политичким интересима. Тражимо правду за сваку жртву, и српску и албанску. Не српску верзију правде. Не албанску верзију правде. Правду која је иста за све.

Пресуде су изазвале масовне протесте присталица бившег руководства „ОВК“, од Приштине и Хага до Њујорка и градова широм Европе. Албанске заставе су подигнуте у одбрану људи осуђених за тешке ратне злочине. Ипак, како је председавајући судија Чарлс Смит подсетио свет, цитирајући историчара Хауарда Зина: „Не постоји довољно велика застава која би могла да прекрије срамоту убијања невиних људи“. Ниједна државна застава, па ни албанска, уз дужно поштовање, не може ратне злочине ставити изван одговорности.

Уважени чланови Савета,

Овде започињем јер је питање које је ова пресуда покренула исто оно питање које се провлачи кроз извештај генералног секретара који је данас пред нама: када се право и политичка целисходност сукобе, шта ће превагнути?

Захваљујем генералном секретару Антонију Гутерешу, специјалном представнику Петеру Дуеу и целокупном тиму УНМИК на њиховом раду. УНМИК остаје неопходна управо зато што њено особље може да саслуша људе чија се искуства у међународним извештајима сувише често своде на неколико опрезних редова.

У извештају се ситуација на северу Косова и Метохије описује као мирна, али крхка. Молим вас да пажљиво чујете обе речи. Улица може бити мирна зато што је нека породица одлучила да је безбедније да остане унутра. Град може деловати тихо зато што су га млади напустили. Заједница може полако нестајати, без иједног драматичног догађаја који би привукао пажњу света.

Одсуство сукоба није исто што и постојање безбедности.

Замислите обично јутро једне српске породице на Косову и Метохији. Родитељ припрема дете за школу. Старијем члану породице је потребан лек. Неко треба да подигне пензију. Ништа од тога не би смело да захтева дипломатске преговоре. Ипак, када су школе и здравствене установе угрожене, када су институције затворене, када се исплата плата или пружање социјалних услуга ометају, свакодневни живот постаје средство политичког притиска. 

И ти притисци нису измишљени. Извештај бележи затварања и поремећаје у раду институција од којих Срби зависе. Бележи нерешена питања у вези са повратком српских судија, тужилаца и судског особља. Извештај бележи рушења кућа и имовине у власништву Срба у околини језера Газиводе, као и озбиљне наводе о полицијском злостављању. Замислите да се у двадесет и првом веку руше домови читаве једне заједнице док њихови власници и даље настоје да своја права одбране пред законом. За те српске породице порука је поражавајућа: њихови домови, њихова имовина и њихова будућност им могу бити одузети у сваком тренутку. 

Окупљени смо овде у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама, земљи која ове године обележава 250. годишњицу своје Декларације о независности, историјску прекретницу не само за Америку, већ и за развој слободе и људских права широм света. Заштита приватне својине је дубоко укорењена у америчкој уставној традицији. Она је један од стубова наше цивилизације, а ипак су исте ове године, у срцу Европе, српске породице на Косову и Метохији гледале рушење својих породичних кућа и својине, док су њихови правни захтеви остали нерешени. У двадесет и првом веку сведочимо призорима који би требало да припадају далекој прошлости. Какву поруку то шаље овим породицама? Да право на дом, право на приватну својину и заштита закона на неки начин зависе од тога да ли сте Србин?

И помислите на српског грађанина који улази у судницу, али више не верује да систем разуме његов језик, његова права или његову заједницу. Зато реинтеграција српских судија, тужилаца и судског особља није технички детаљ. Она је део обнове поверења без којег правда не може да функционише. 

После обележавања Видовдана на Газиместану ухапшено је 37 људи, међу којима и једно малолетно лице. Дозволите ми да вас подсетим да је Видовдан један од најсветијих дана за православне Србе и симболизује векове вере, жртвовања и трајну духовну везу српског народа са Косовом и Метохијом. Особље УНМИК задужено за људска права уочило је модрице и друге повреде неколико притвореника који су пријавили злостављање током превоза и боравка у притвору.

Посматран засебно, сваки од ових догађаја може се сврстати у надлежност друге институције, у други предмет, уз другачије објашњење. Посматрани заједно, они причају причу о заједници која је доведена у неизвесност у погледу тога да ли уопште има будућност.

Порука коју чују расељени Срби гласи: не враћајте се. Порука онима који су остали гласи: научите да живите без институција од којих зависите. А онима који заштиту траже у споразумима поручује се: чак и потписана обавеза може годинама остати неиспуњена. 

То су поруке које шаље свакодневна стварност. Оне су неприхватљиве у Европи која тако често, и с правом, говори о људским правима.

Чак је и ЕУ документовала прекомерну употребу полицијске силе и недолично поступање на северу Косова и Метохије. За Србе је север Косова постао полицијски протекторат, у којем су застрашивање и насиље над цивилима постали део свакодневног живота.

Поштована председнице, 

Један податак у извештају требало би да нас све заустави. 

Током извештајног периода, 47 припадника невећинских заједница се добровољно вратило. Ниједан од њих није био Србин. 

Ни један једини.

Можемо да разговарамо о статистици у контексту миграција и програмима за повратак, али иза те бројке се крије једно људско питање на које нема одговора: зашто је особа која чезне за тим да се врати у место свог детињства и даље уверена да је безбедније остати далеко?

Повратак своме дому није само добијање кључа од поправљене куће. То значи знати да ћете моћи да задржите своју земљу, да ваша деца могу да иду у школу, да можете да одете лекару, да ће ваша црква и гробови ваших предака бити поштовани, као и да ће вас, уколико нешто крене по злу, закон штитити.

Управо зато се претње српском православном верском и културном наслеђу не могу одбацити као безначајни инциденти. Манастир није само камен, а гробље није само земљиште. Грачаница, Високи Дечани и Пећка патријаршија носе у себи векове вере, сећања и припадности. То су жива места богослужења. Она захтевају безбедност, а не уверавања која стижу тек након што је штета већ начињена.

Свака измена у заштитним аранжманима у Високим Дечанима и на главном мосту преко Ибра мора бити заснована на веродостојним безбедносним проценама и суштинским консултацијама. Улога КФОР-а остаје неизоставна. Одлуке о безбедности људи се не могу наметати без њиховог поверења.

Породице несталих особа очекују подједнако поштовање. Још увек има родитеља и деце, како Срба тако и Албанца, који не могу да посете гроб јер не знају где почивају њихови најмилији. Сваки веродостојан траг мора бити истражен, укључујући и осам локација идентификованих посредством Радне групе за нестала лица, на којима би се могли пронаћи посмртни остаци српских жртава, као и жртава других невећинских заједница.

Право сваке породице на истину не би требало да зависи од дневне политике.

Уважени чланови Савета,

Прошло је тринаест година откако је 2013. године постигнут договор о Заједници општина са српском већином. Њени принципи додатно су усаглашени 2015. године. А Заједница још увек није формирана.

Дозволите да вам кажем шта тринаест година представља за једну породицу.

Тринаест година је довољно времена да дете од бебе порасте у тинејџера. Довољно времена да млади људи заврше школовање и одлуче хоће ли свој живот градити у родном месту или негде другде. Довољно времена да се родитељи уморе од објашњавања својој деци зашто се будућност увек одлаже.

Понављам: споразум постигнут уз учешће Европске уније као активног актера, чији је циљ био да српској заједници пружи суштинске институционалне гаранције, остао је неспроведен већ тринаест година.

Замислите какву поруку то шаље некоме ко размишља да ли да остане на Косову и Метохији. Ако се обећање које је испреговарано и потписано у међународном присусутву може игнорисати тринаест година, у шта та особа онда сутра може да се поузда?

Заједница није награда за Београд. Она није неки опциони уступак који се нуди када  год Приштина процени да јој политички тренутак одговара. То је обавеза преузета у оквиру Дијалога. Њена примена, у складу са договореним оквиром, неопходна је за обнављање поверења.

А поверење се не може захтевати од једне стране, док се друга ослобађа својих обавеза.

Србија не одустаје од дијалога. Знамо да се будућност региона не може градити кроз конфронтацију. Желимо да Срби и Албанци живе безбедно једни поред других, да раде, уче, тргују и решавају разлике мирним путем. Али дијалог не сме постати замена за спровођење договореног. Он мора створити услове које људи заиста могу да осете у свом свакодневном животу.

Зато ће држава Србија наставити да обезбеђује здравствену заштиту, образовање, пензије, плате и помоћ за свој народ на Косову и Метохији. То нису средства за конфронтацију. То су услуге које помажу породицама да остану у својим домовима.

И управо ту наша национална политика мора остати јасна. Политика очувања мира уз чврсту подршку српском народу – коју годинама спроводи председник Александар Вучић и коју ја подржавам – заснива се на једном једноставном уверењу: заштита нашег народа захтева истрајност, уздржаност и државу која га не напушта.

Уздржаност није знак слабости када је алтернатива излагање обичних породица опасности. Исто тако, нема никакве недоследности у томе да се бране легитимни интереси Србије, а да се истовремено инсистира на томе да је мир наша најважнија одговорност.

Поштовани чланови Савета,

У недељу, 25. октобра, милиони грађана Србије изаћи ће на биралишта како би остварили једно од својих основних демократских права. Међутим, за Србе који живе на Косову и Метохији, чак је и сам чин гласања поново постао препрека. Курти је одбио да омогући гласање Србима у њиховим срединама, упркос чињеници да је ОЕБС у прошлости успешно помагао такво гласање, не прејудицирајући притом разлике у ставовима о статусу.

Србија је обезбедила алтернативне могућности за гласање у централној Србији. Али, зашто би старији грађани, породице и особе са инвалидитетом били приморани да путују далеко од својих домова само да би остварили своја демократска права? Демократија не може бити привилегија која зависи од географије или онога што је политички погодно.

Поштована председнице,

Резолуција 1244 је и даље на снази. Она није фуснота из неког другог времена. Она представља обавезујућу одлуку овог Савета и део је оквира Уједињених нација за међународно присуство на Косову и Метохији.

Ако овај Савет очекује да се његове одлуке поштују било где другде у свету, онда не може третирати сопствену резолуцију као ствар избора када је реч о Србији. Међународно право мора бити више од пуке фразе на коју се позивамо само када то одговара нашој политичкој позицији.

Ми подржавамо пуни ангажман УНМИК-а. Такође, инсистирамо на томе да њихови извештаји остану довољно детаљни – не само да би приказали појединачне инциденте, већ и њихов укупни утицај на животе људи. Неутралност никада не сме значити избегавање питања одговорности.

Поштовани чланови,

Дозволите ми да завршим тамо где сам и почео: причом о породицама које су 16. септембра слушале изрицање пресуде у Хагу.

Пресуда не може вратити убијеног оца његовој деци. Не може вратити године проведене у ишчекивању, нити избрисати страх који су носили они који су сведочили. Али, она може послати важну поруку онима који су живи: да нико није изнад закона и да ниједна жртва не сме бити заборављена само зато што је истина политички непријатна.

Данас овај Савет мора да одлучи да ли ће се руководити овим принципима у свом одговору на ситуацију на Косову и Метохији.

За Србију, одговор је јасан.

Ми бирамо мир, али мир не сме захтевати ћутање о неправди. Бирамо дијалог, али дијалог не може значити бесконачно чекање да се постигнути договори испоштују.

Бирамо помирење, али помирење се не може градити ускраћивањем достојанства жртвама.

И наставићемо, мирно, чврсто и одлучно, да бранимо права и будућност српског народа на Косову и Метохији, истовремено се залажући за безбедност и достојанство сваке друге заједнице.

Жртве су довољно дуго чекале да их неко чује. Они који су данас живи не би смели да чекају још једну генерацију како би се осећали заштићено. Срби и Албанци заслужују будућност засновану на поштовању, сарадњи и пријатељству – заузмимо се за такву будућност!

То је одговорност која стоји пред овим Саветом и пред свима нама.

Хвала вам.

Њујорк,

20. октобар 2026. године